U septembru jedne školske godine novinarka nekog jutarnjeg programa pitala je jednog prvačića da li već ima omiljeni predmet u školi i koji je. Dečak je rekao: Da.
– Koji ti je omiljeni predmet?
– P E R N I C A A A A A!
Škola je bila mesto čuda (da ne kažem – čudesa, što mi je među omiljenim rečima), jer su se u školi stvari otkrivale i saznavale. Bila je mesto zanimljivih i neobičnih predmeta: šestari, lenjiri, neme karte, radne sveske, globusi, posteri ljudske muskulature (još uvek se sećam pantljičare u visokoj tegli u kabinetu iz biologije), periodni sistem, knjiga iz nemačkog sa slikama zamišljenih Karin i Dietrich (fiktivnih drugara iz svakog dijaloga u knjizi), klupe izrezbarene imenima nekih ranijih generacija koje su ostavile traga.
Škola je to prestala da bude.
Kada se to dogodilo? Onda kada su pametni telefoni ušli u porodične domove, džepove i torbe dece i odraslih.
Septembra 2012. godine sam ja prvi put kao nastavnik-pripravnik ušla u učionicu. Iste godine, Fejsbuk je kupio Instagram (društvenu mrežu koja je najpre postojala samo kao mreža na pametnim telefonima) nakon što je uvedena prednja kamera na mobilnim telefonima. Počela je era društvenih mreža i dogodio se prelazak sa detinjstva zasnovanog na igri, na detinjstvo zasnovanog na upotrebi mobilnih telefona (Džonatan Hajt).
Paralelno sa tim počelo je intenzivno obučavanje nastavnika za koriščenje modernih tehnologija u nastavi. Pred školu se postavio imperativ da prati i primenjuje te nove tehnologije. Veliki broj nastavnika završio je obuku stručnog usavršavanja koja se zvala „Blog, Tviter i Fejsbuk u nastavi“. Kao deo obuke svi nastavnici (uključujući i mene) otvorili su Fejsbuk stranice, blogove i Tviter naloge (neki nastavnici su za potrebe obuke tada prvi put otvorili svoje imejl adrese).
Uvodili smo društvene mreže u nastavu.
Za potrebe „inovativne“ nastave, otvorila sam i svoj prvi profil na Instagramu. Održala sam dva predavanja o upotrebi modernih tehnologija u nastavi na konferenciji „Nove tehnologije u obrazovanju“ 2016. i 2017. godine, velikoj i skupoj konferenciji koja je dovodila stručnjake iz oblasti obrazovanja. Na toj konferenciji sam saznala za IBM-ov pametni kompjuter Winston koji je pobedio najboljeg igrača na najpoznatijem američkom kvizu Jeopardy.
Danas, sa ove distance shvatam šta se dešavalo i koliko sam naivno i nekritički prihvatala sve što nam je sugerisano kao inovacija u nastavi. Danas postoje istraživanja koja dokazuju da upotreba digitalnih pomagala u nastavi ne da ne unapređuje nastavu, nego, naprotiv, urušava kognitivne kapacitete dece, o socijalno distanciranju da i ne govorim.
Koeficijent inteligencije dece poslednjih godina opada iako je, od kada se redovno meri, sa svakom generacijom rastao.
Neko je rekao povodom uvođenja časova od trideset minuta da deca nemaju problem sa pažnjom kada igraju igrice, te da, valjda, nije problem u pažnji, već u tome da škola mora ponuditi inovativnije sadržaje.
Škola ne može i ne treba da parira društvenim mrežama i novim tehnologijama. Ne znam kakva je budućnost školovanja i kakve će promene još pretrpeti i da li će kao ovakvo uopšte postojati.
Želim da naglasim samo ovo: učenje je biološka i kognitivna osnova za razvoj ljudskih bića (u biološkom i evolutivnom smislu verovatno i svih bića) i da, kao takva, ljudska bića moraju da uče da bi rasla i razvijala se.
Od 2023. godine mi intenzivno obučavamo veštačku inteligenciju.
Na obuci za upotrebu veštačke inteligencije u nastavi sugerisano nam je da u svojim promptovima koje postavljamo veštačkoj inteligenciji kažemo ovako: ti si nastavnik/metodičar/stručnjak za društvene mreže/psiholog/lider itd, i da nam promptovi budu što detaljniji da bismo dobili što bolje odgovore. Meni se čini da je svrha slobodne i besplatne upotreba veštačke intelgencije, na ovaj način, ništa drugo do njenog obučavanja i usavršavanja.
Nastavnici, direktori škola, čitav obrazovni sistem, roditelji, a najzad i učenici moraju da osveste da je naša pažnja okupirana (doslovno i preneseno) i da je potrebno da se pobune i bore za svoju pažnju.
Dugo sam mislila da je kriva lenjost, nezainteresovanost, apatija, da su deca razočarana i šta sve još ne. Međutim, danas mislim da je razlog tome difuzna i okupirana pažnja, ili kako bi Šeri Trekl, profesorka sa MIT rekla: Mi smo stalno negde drugde.
Žao mi je što se o ovome više ne govori. Žao mi je što ovo nije glavna preokupacija našeg obrazovnog sistema, psihologa, neurologa, naurospihijatara, zdravstvene zaštite uopšte. Žao mi je što sam nekada i ja bila takav inovator i što i danas postoje promoteri, zagovarači takvih inovacija.
Pošto nema sistemskog rešavanja ovih pitanja, mislim da je na nama da radimo na buđenju svesti o ovome na svaki mogući način.
A u nekim od narednih tekstova više o tome kako to uraditi.
Podrav,
Milica
Leave a Reply