Kada sam se prvi put informisala o tome šta je transakciona analiza na internetu, ništa mi nije bilo jasno. Kao i često kada čitam neke stručne tekstove, pitam se zašto ljudi pišu ovako komplikovano kada je osnovna funkcija komunikacija da se prenese poruka.
I od toga možemo početi kada pričamo o transakcionoj analizi. Transakcija, najjednostavnije rečeno je poruka. I sam naziv „transakciona analiza“ došao je od analize tih poruka (transakcija) koje ljudi razmenjuju.
Imajte u vidu da poruke mogu biti verbalne (reči), neverbalne (mahanje, zagrljaj, zvižduk, zeleno svetlo itd) i da pored komunikativne, jezik i ima i simboličku funkciju (mi kroz komunikaciju predstavljamo sebe: kakav je naš stav o sebi samima, o ljudima, o svetu, u šta verujemo, koliko smo obrazovani itd). Dakle, komunikacija se tu komplikuje.
U osnovi, na svom početku, transakciona analiza je teorija komunikacije. Bavi se analizom toga kako mi komuniciramo, koju poruku šaljemo na očiglednom (socijalnom) nivou, a koju na neizrečenom (psihološkom) nivou, valja napomenuti – najčešće potpuno nesvesno.
Ovo bude veoma korisno kada dođu u fokus međuljudski odnosi. Raščlaniti neku situaciju koja je izazvala da se osećamo loše (tužno, besno, uplašeno, nelagodno itd) na niz poruka koje su razmenjene na očiglednom i na manje očiglednom nivou je vrlo korisno ako osoba želi da joj se takve situacije više ne ponavljaju.
Daću primer:
Zamislite učenika koji, radeći zadatak kaže: Nikad ovo neću umeti da uradim. Na očiglednom nivou učenik saopštava nešto što može nastavniku da izgleda kao poziv u pomoć. Na neizrečenom nivou može biti samo poziv da nastavnik potvrdi da učenik ne može da postigne što i druga deca.
Nastavnik može da se odazove na očiglednu poruku i počne da nudi rešenja, da predlaže kako se zadatak može uraditi ili da počne sam da ga radi i objašnjava učeniku. Međutim, nastavnik odgovara samo na poruku koja je verbalna.
Učenik počinje da se ljuti, govori da mu i dalje nije jasno, da nastavnik to prebrzo objašnjava, da ne može da ga prati, da sam to ne ume da ponovi i sl. Frustracija raste i kod učenika i kod nastavnika. Nastavniku se čini da je učenik nezahvalan, on mu pomaže, ali učenik neće n i da pokuša. I to je tačno, jer učenik nije želeo da pokušava, želeo je da mu se potvrdi njegovo uverenje, a onda da ni on sam, a ni neko drugi, ne mora od njega da očekuje nešto više.
Šta nastavnik radi sa drugom, neizrečenom porukom – Ja ovo ne mogu / Ne mogu što i druga deca / Glup sam itd?
Drugu, neizrečenu poruku, nastavnik treba da suoči, ali nežno. Može da zatraži od učenika da objasni šta je do sada uradio, dokle je stigao, šta je pokušao, šta je uspelo, a gde je zapelo, da podeli zadatak na manje korake. Time ne potvrđuje neizrečenu poruku i uverenje učenika da on nešto ne može, ali ne preuzima ni zadatak na sebe. Umesto toga vraća učeniku odgovornost za ono što je na njemu.
Ovako, a i sa više teorije po potrebi može da izgleda analiza transakcija. Ona je veoma korisna kada su u pitanju situacije koje nam se ponavljaju i uvek se završavaju na isti način: svađa sa roditeljima, nerazumevanje partnera, tenzije na poslu, zameranja prijateljima i sl.
Pišite ukoliko vas nešto više zanima o ovome na info@unutrasnjaucionica.com.
Leave a Reply