Pre nekoliko dana, u imejl programu podelila sam priču o mom nekadašnjem učeniku M.
M. je imao burne reakcije na ono što je smatrao nepravdom – nekad je to bilo šutiranje stolice, nekada treskanje vratima nakon što bez pitanja izjuri napolje, nekad odguravanje klupe…
Radili smo na tome da M. to ponašanje promeni u nešto prihvatljivije – da zatraži da izađe sa časa i potraži školskog psihologa ili mene (razrednu).
Onda bismo razgovarali o onome što se dogodilo To je za M. u školi bila uspešna strategija.
A onda se desilo jednom da je mene moje odeljenje izvelo iz takta – usred obrade Remboove pesme, ionako teške za tumačenje, dok sam se borila da ih privolim toj nastavnoj jedinici, oni su počeli da se sprdaju sa temom.
Osećala sam se poraženo. Osećanje između tuge i besa počelo je da me preplavljuje i da ne bih odreagovala burno…
sklopila sam čitanku, uzela dnevnik i napustila sopstveni čas. Odeljenje je ostalo u neverici.
Uputila sam se pravo kod školskog psihologa.. Ušla sam i rekla – ja sam napustila sopstveni čas – kao da sam priznala neki zločin.
Ispostavilo se da smo i M. i ja primenjivali istu strategiju – izađi, udahni i potraži podršku.
Suvišno je da vam pričam sa koliko više saosećanja sam ubuduće dočekivala M. burne reakcije
Leave a Reply